Jedan pošalje imejl, drugi ga dobije, otvori i odgovori, a sve to za svega nekoliko sekundi. Bez obzira da li neko misli da je ta instant komunikacija dobra ili ne, to je nešto što se dešava.
Ne tako davno čekalo se danima ili nedeljama da stigne pismo, a danas ukoliko neko čeka par sati da mu stigne imejl deluje kao čitava večnost.
Kada se sve to uzme u obzir, verovatno bi poslednja stanica u brzini internet veze bilo to da se može ostvariti direktna komunikacija od jednog mozga do drugog preko interneta.
Ukoliko bi mozgovi bili direktno povezani, ne bi bilo potrebe za pisanjem poruka, već bi jednostavno moglo da se misli o onome što želi da se pošalje prijatelju, bez obzira da li je on u susednoj sobi ili na drugom kraju sveta.
Naravno, čovek to još nije postigao, ali nedavna istraživanja su napravila prvi korak u takvom povezivanju između ljudi koji su hiljadama kilometara udaljeni jedan od drugog.
Taj rad je samo dokaz koncepta, kako direktor Starlaba i jedan od istraživača na projektu Ðulio Rufini ukratko objašnjava. Tim nije, kako su neki tvrdili, slao reči, misli ili emocije, već su uradili nešto mnogo jednostavnije.
Evo kako je to izgledalo. Jedan učesnik projekta, ovoga puta je to bio čovek iz Indije, bio je povezan na kompjuter, odnosno čitač moždanih talasa kroz lobanju. Zatim je toj osobi rečeno da zamisli da pomera ruke ili noge. Ako je zamislio da pomera noge, kompjuter je to čitao kao nulu, a ako je pomerao ruke, očitavao je kao jedinicu.
Nakon toga je taj niz od jedinica i nula poslat internetom do primaoca - čoveka u Francuskoj koji je tamo bio povežan na nešto što se zove TMS robot. Taj robot je dizajniran tako da primi jake, ali kratke električne impulse u mozak.
Kada je pošiljalac mislio o tome da mrda ruke, TMS robot je primao signal u vidu svetla, iako su primaocu oči bile zatvorene. On nije video svetlo ukoliko je pošiljalac mislio da pomera svoja stopala.
Da bi poruka imala više smisla, istraživači su napravili šifru. Jedan niz nula i jedinica je značilo "zdravo", a drugi "ćao" i primalac je na osnovu svetla koje vidi, odnosno ne vidi mogao da protumači koja reč mu je poslata.
To sve možda zvuči jednostavno, ali u svakom segmentu ima dosta komplikacija. Pošiljalac mora ekstremno da se koncentriše i fokusira na pomeranje ekstremiteta, pošto bilo koja druga moždana aktivnost može da "zamagli" signal i učini da se teško "pročita" poruka.
U stvari pošiljalac mora da bude dobro uvežban kako bi to mogao da uradi kako treba.
Takođe, ceo proces nije brz. Istraživači procenjuju da je od mozga do mozga brzina prenosa oko dva bita u minuti, tako da slanje i najjednostavnije poruke traje neko vreme, ali kada se dogodilo Rufini je rekao da je bilo veoma uzbudljivo.
"Ovaj eksperiment možete posmatrati na dva načina", kaže on i dodaje da je s jedne strane to prilično pitanje tehnike i predstavlja veoma skromni dokaz koncepta. S druge strane, ovo je bio prvi put da je to učinjeno, pa pretpostavljam da je to istorijski trenutak", rekao je on.
Zapravo postoji i rasprava oko toga da li je taj eksperiment zaista i prvi. Prošle godine, tim sa Harvarda je povezao čovekov mozak sa repom pacova i bio je u stanju da samo razmišljanjem izazove da se rep trzne.
Takođe, slični eksperimenti su rađeni i na Univerzitetu u Vašingtonu.
Međutim, Rufini ima velike snove. On želi da omogući slanje emocija, osećaja i svih misli direktno iz mozga u mozak.
"Tehnologija je još uvek ograničena, ali jednog dana može postati veoma moćna", kaže on i ističe da će jednog dana biti prevaziđena verbalna komunikacija.
Sledeći korak im je da pokušaju da pošalje nešto mnogo komplikovanije od nula i jedinica.
Međutim, ta moć ima i svojih opasnih strana, pošto sve što se pošalje putem interneta može biti hakovano i praćeno.
Rufini ipak kaže da bi takva mogucnost mogla da se upotrebi i u negativnom kontekstu.
"Možda će neko probati da preuzme kontrolu nad nečijim motornim sistemom", dodaje on, ali ističe da treba još dosta vremena da prođe pre nego što bi nešto tako sofisticirano moglo da se uradi.
Izvor: Pressonline
