Da li neko normalan želi da plati nešto što izgleda kao svaka košulja iz Indian shopa, celih 100 evra, samo zato što je pozadi prišivena Replay etiketa? Nažalost, odgovor je: da.
Kod nas još uvek ne postoji prava konkurencija i sve marke, slične pomenutoj, ne dolaze direktno na tržište, već su u pitanju franšize i sasvim je prirodno da su cene astronomske. Recimo, Zara je pravi primer robne marke koja se plasira na domaće tržište kao „visoka moda”, dok je u zemljama razvijenog Zapada svima pristupačna. Za pomodarstvo ovakve vrste, delom su krivi časopisi za dame i damice u kojima se reklamira odeća i obuća (sa sve cenama koje nisu nimalo naivne), a za koju, da bi se postao njen vlasnik, nije dovoljno oterati ni sve članove najbliže familije u kviz „Milioner” i očekivati da dođu bar do druge zagarantovane sume! Tim damama i damicama, bitno je da su krpice markirane, da su brendirane, da su originalne. Verovatno će sve te šmizle pohisterisati kada jednoga dana budu shvatile da ta konfekcija na koju bacaju pare nije isto što i luksuzna marka! Pomenuta Zara, pa onda i Mango, H&M, Esprit, Beneton spadaju u konfekciju. Jednostavno, to svako može da kupi (u normalnim ekonomskim uslovima).
Luksuzne marke, kao što su Chanel, Dior, D&G, Louis Vuitton, Armani, Gucci, Marc Jacobs, Prada, Cavalli, Escada, Chloe i druge, nosi i u najrazvijenijim i najbogatijim društvima manje od pet odsto ljudi! Dakle, više od 95% stanovništva može samo čežnjivo da gleda ili sebi da priušti poneku jeftiniju sitnicu iz ove druge kategorije. Što se rasprodaja tiče, ogromne popuste ima konfekcija – i do 80%, dok luksuzna roba retko i to tek od pre nekoliko godina – maksimum 30%!
Za neupućene: „brand” (žig) je engleska reč i njena prva primena bila je kod kauboja na divljem zapadu koji su žigosali svoje krave da bi ih razlikovali od ostalih krava u preriji. Sa poslovne tačke gledišta branding na tržištu je veoma sličan branding-u na ranču. Cilj branding programa je da izdiferencira vaš proizvod na tržištu od ostalih krava. Čak i ako većina krava na pašnjaku veoma liče jedna na drugu, percepcija o vašem proizvodu mora biti drugačija. Dakle, brend je skup prednosti (dodatih nematerijalnih vrednosti) koje se vezuju imenom ili simbolom robne marke i na kraju utiču na cenu. Ovo je samo jedan u nizu razloga zašto pomenuta košulja s početka ovog teksta košta toliko koliko košta.
U kriznim vremenima, mnogi su rekli zbogom skupim robnim markama, a prodavci su se naprosto prilagodili situaciji. Tako su u Americi (u kojoj je inače garderoba jeftina) u poslednjih godinu dana cene još pale, pa su u ovom trenutku, na primer, četiri puta niže nego u Srbiji. Više od polovine Italijana oblači se u autletima, a 40% Evropljana koristi priliku da kupuje na rasprodajama. Kod nas su one dosta problematične. Mnogi trgovci ih koriste da kupce dovedu u zabludu. Iako na vratima piše „totalna rasprodaja” (ponekad i tri dana nakon otvaranja butika) ili „rasprodaja zbog zatvaranja” (koja traje nedeljama, pa i mesecima) u radnji je potpuno drugačije. Uglavnom je snižena cena nekoliko artikala, dok velika većina ima stare, visoke cene. U toj, dalekoj nam Evropi, tačnije u Beču, Barseloni, Parizu ili Briselu, može da se kupi muška košulja poznate robne marke za manje od 10 evra, sako i za 25, a pantalone za desetak evra. Kada je reč o ženskoj garderobi, mogućnosti su još veće. Za stotinak evra može da se obnovi garderoba za celu sezonu. Na 5. aveniji u Njujorku, patike Nike koštaju najviše 105 dolara. Kada se malo prošeta Menhetnom, njihova cena se prepolovi. Iste takve su u Knez Mihajlovoj oko 16.000 dinara. Razumljva je cena transporta i carine i malo tržište, ali zakup u Knez Mihajlovoj sigurno nije skuplji nego na 5. aveniji, a ni plate naših prodavaca nisu veće od plata njihovih kolega u SAD.
Kolike smo i kakve ovce za šišanje svi mi zapravo, najbolje govori sledeći primer. Ubedljivo najveću zaradu trgovci ostvaruju na pamučnoj garderobi. Pamuk, kao berzanska roba, svuda u svetu košta šest evra po kilogramu. Po računici tekstilaca od te količine mogu se sašiti dve i po majice. Pa i uz dorade i aplikacije ona ne može da košta više od šest evra. A koliko ih mi plaćamo i da li su to originali ili „originali” i kako onda u metežu svetskog sivog tržišta prepoznati da li je majica zaista ona prava, uzevši u obzir i to da velika imena više ne proizvode robu samo u matičnoj zemlji!
Takav slučaj se desio u Kini, kada je otvoren prvi butik italijanskog kreatora Armanija. Ljuta mušterija je ušetala, vitlajući majicama. Na jednoj je pisalo „Made in China“, a na drugoj, jeftinijoj, „Made in Italy“. Ispostavilo se da se Armanijeve majice više ne proizvode u Italiji, a da je ona sa natpisom „Made in China“ zapravo bila original. No, svaka dizajnerska kuća ima poseban tim, čiji je zadatak da „provali“ original od kopije (ili obratno), ali ponekad je kopija toliko dobro urađena, da je to nemoguće. Na primer, ukoliko kupujete original PRADA torbu, morate znati sledeće: Slovo ‘R’ , odnosno njegov krak na amblemu mora biti blago zakrivljen. Poleđina metalne pločice sa nazivom brenda treba da bude iste boje kao torba. Svi metalni detalji, uključujući i dugmiće, treba da imaju izgraviran naziv brenda. Unutrašnja etiketa mora da sadrži natpis: PRADA MADE IN ITALY. Standardna postava koja se koristi kod većine ovih torbi ima logo po celoj površini materijala u horizontalnom nizu. Konačno i najvažnije: svaki originalan proizvod ove kuće ima serijski broj, potvrde o autentičnosti (engl. authenticity tags) i platnenu vrećicu za čuvanje (engl. dust bag).
Eto, na kakvim su to mukama onih pet odsto svetske populacije! Neki će na svu ovu ludoriju reći: „Zašto bi odelo, haljina ili šta već, od 1.000 evra, bilo statusni simbol, i čime bi se to povredio statusni simbol ako na dotičnoj etiketi stoji „Made in China”?“ Kao da će neko, ko treba da proceni osobu po statusnom simbolu, naterati dotičnu da se skine, da bi pretresao sitne etikete. Uostalom, falš roba se proizvodi svuda u svetu, pa i u Italiji ili Francuskoj. Kina je samo najpoznatija po istoj, ali to ne znači da etiketa garantuje kvalitet. Kvalitet se lako uoči, sa ili bez etikete. Drugi se opet povode za izrekom – „Nisam toliko bogat da kupujem jeftine stvari“. No, ta drevna mudrost može jednako da izda ovdašnje kupce. U tom slučaju, ne preostaje nam ništa drugo osim da se pozovemo na „Zakon o zaštiti potrošača“.
Izvor: www.potrosac.info
