Sve više ljudi kupuje kartu u jednom pravcu ka velikim gradovima, iako se i u njima sve teže živi. Malo je onih koji ubace u "rikverc", pa se posle završenih studija ili sa prvim čekom od penzije, iz prestonice vraćaju u rodna mesta. U Beograd, Niš i Novi Sad ljudi hrle u potrazi za poslom i većom zaradom, ali ih u velikim gradovima dočekuju i - skuplje komunalije, veći troškovi za namirnice, gubljenje vremena u prevozu, a više ih košta i zbrinjavanje dece.
Onom ko ima posao i redovnu platu mnogo je lakše da živi u unutrašnjosti, ali je zato za one koji tragaju za upražnjenim radnim mestom veliki grad jedina nada. Sa dve plate od oko 40.000 dinara, koliko, na primer, dobijaju prosvetni ili zdravstveni radnici, u unutrašnjosti može pristojno da se živi, dok u Beogradu jedna takva zarada odlazi na ratu za kredit i račune, a druga jedva pretekne za hranu, garderobu i ostale potrepštine neophodne za preživljavanje. Mesečni boravak samo jednog deteta u vrtiću u Beogradu roditelje košta 9.700 dinara, dok porodica koja živi u Jagodini ili Sremskoj Mitrovici za istu uslugu plaća oko 3.000 dinara.
Činjenica je, međutim, da su u Beogradu plate značajno veće nego u unutrašnjosti, pa bi, prema podacima Republičkog zavoda za statisiku, sa jednom beogradskom prosečnom platom od 56.616 dinara Leskovčanin mogao da podmiri celu potrošačku korpu. Ali, kad mu poslodavac isplati njegovu prosečnu zaradu od 34.235 dinara, on ima za nešto više od pola potrošačke korpe za koju je u ovom gradu na jugu Srbije potrebno 57.920 dinara.
U takvim, malim gradovima u unutrašnjosti u kojima je propala industrija, među kojima su i Kruševac i Vranje, situacija je mnogo lošija nego u selima. U njima se, zbog velike nezaposlenosti, vodi borba za preživljavanje.
DRŽAVA bi morala da stvori uslove za otvaranje preduzeća u perifernim područjima zemlje, da izgradi prateću infrastrukturu i da sprovede proces decentralizacije zemlje - smatra Slađana Tasić. - Prenošenjem nadležnosti na jedinice lokalne samouprave, prvo bi se stvorili uslovi za zadržavanje visokoobrazovanih ljudi u unutrašnjosti, otklonile bi se birokratske prepreke i propisi, koji bi olakšali investitorima da ulažu u ta područja. Treba jačati i prekograničnu saradnju. Mnogi investitori kažu, pa što bismo mi ulagali u Vranje kad je 400 kilometara od Beograda, a tamo nam je tržište, tamo možemo da prodamo robu. Pa, Sofija je oko 150 kilometara od Vranja, Skoplje samo 80. Da je država bolje uredila te odnose, potpuno bi bilo nevažno da li robu prodajete Beogradu ili Sofiji.
Slađani Tasić iz Vladičinog Hana dobro je poznata i beogradska kaldrma, ali i život na jugu Srbije. Studirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ali se ipak vratila u rodni grad, gde živi sa mužem i četvorogodišnjom ćerkom. U velegrad bi se, kaže, vratila jedino kada bi ona i suprug imali posao i stan u svom vlasništvu.
- Bez posla, meni je bilo jednako teško i u Beogradu i u Vranju, odnosno u Vladičinom Hanu - priča Slađana Tasić. - Pre devet godina, kada sam se vratila kući, stvarno sam sa malo manjom platom od one iz Beograda, neuporedivo bolje živela u unutrašnjosti, ali danas nije tako. Prednost života u prestonici je što imate veće mogućnosti da nađete neki posao. Naročito one sezonske, ili povremene poslove. Iako se možda na prvi pogled čini da postoje veće mogućnosti za posao u struci, situacija nije baš takva na terenu. Glavni problem su korupcija, namešteni oglasi, dobijanje zaposlenja po političkoj pripadnosti, kao i velika konkurencija. Ali, isti je slučaj i u provinciji po tom pitanju.
Tasićeva napominje da je osnovna mana života u prestonici, što bez obzira na to što vam se mnogo nudi, malo možete sebi da priuštite, jer sve mnogo košta.
- Džaba vam je to što vam se nude mnogobrojni sadržaji, poput utakmica, pozorišnih predstava, škola plesa i baleta ako nemate para da to platite, a oni koji žive u unutrašnjosti većinu toga i nemaju u ponudi, pa smo na kraju svi na istom - ističe Tasićeva. - Ako živite u gradu i ako ste podstanar, situacija je još teža, jer vam najveći deo prihoda odlazi na kiriju, ili kredit, pod uslovom da ste ostvarili uslove da ga uzmete. I još ako, na primer, živite na Vidikovcu, malo vremena vam ostaje, da se nakon radnog dana vraćate u centar ili u neki drugi deo grada, kako biste otišli na neku predstavu ili posetili prijatelja. Ono čega ima samo u Beogradu, i što je stvarna prednost grada, jeste infrastruktura, putna i sva druga, ali i komunalne službe koje dosta dobro funkcionišu.
Ekonomista Danilo Šuković, takođe, smatra da veliki gradovi pružaju velike mogućnosti. To je osnovni motiv da mnogi građani, posebno mladi, napuštaju svoj zavičaj u unutrašnjosti, u želji da obezbede bolju budućnost.
- U Beogradu se može postići bolje obrazovanje, relativno se lakše može doći do posla, ma kakav on bio, i naravno mogućnosti za provod i zabavu su veće - dodaje Šuković.
- Zbog toga imamo veliku koncentraciju stanovništva u glavnom gradu, dok unutrašnjost, posebno mnoga izuzetno lepa sela ostaju "prazna". To je, naravno, sa opšte društvenog interesa veoma štetna pojava, jer se vredni prirodni resursi u unturašnjosti propadaju, odnosno ostaju neiskorišćeni, dok prestonica ograničenom infrastrukturom sve teže zadovoljava potrebe sve većeg broja građana.
Ovo je, dodaje Šuković, nažalost, odlika svih siromašnih zemalja, u kojima većina stanovništva spas traži u velikim gradovima.
- Mnoga prirodno izuzetno lepa mesta u unutrašnjosti ostala su bez osnovne infrastrukture, što je onemogućilo njihov ekonomski razvoj, a time i uslove za pristojan život njenih građana - ocenjuje Šuković.
PRAŽNjENjE GRADOVA
Preseljenje ljudi u gradove biće glavna tendencija i u narednim decenijama. Loša strana kod nas je što je Beograd, uz Novi Sad i donekle Niš, ostao praktično jedini pol privlačenja stanovništva, jer su skoro sve upravne funkcije i najveći deo kapitala skoncentrisani u prestonici - smatra Vladimir Nikitović, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka. - Zato, za razliku od nekih drugih zemalja, mi u poslednje dve decenije doživljavamo ne samo preseljenja iz sela u grad, već preseljenja iz nekada jakih industrijskih centara, veličine od 30.000 do 100.000 ljudi, u pomenuta tri preostala velika urbana središta. Dakle, kod nas je postao problem pražnjenja gradova.
- Država, dakle, treba da realizuje politiku ravnomernog ekonomskog razvoja, pa će tada mnogi građani promeniti pravac svog životnog puta. To što sada idu u Beograd, samo je znak da se racionalno ponašaju.
Vladimir Nikitović, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka, smatra da je neopravdano to što i dalje kukamo za pražnjenjem sela u kojima se, naročito u centralnoj Srbiji, živi u uslovima koji su gotovo nepromenjeni u odnosu na vreme kraljevine.
- Iz tog razloga, mlado seosko stanovništvo mahom i dalje želi da ode u gradove uprkos neizvesnosti, dok oni koji su otišli ne žele da se vrate - napominje Nikitović. - Oni trpe sve nelagodnosti urbanog života u Srbiji, koje su, očito i dalje manje loše od onih na selu. Demografski problem je svakako pražnjenje gradova kao nosilaca populacionog razvoja u savremenom svetu.
Uzrok tome je što je Beograd decenijama predstavljao centar mnogo veće teritorije od današnje Srbije i što su neophodne decenije da se mreža urbanih centara izbalansira. Opasnosti aktuelnog koncentrisanja populacije u regionu Beograda i okoline su mnogobrojne, a svakako najznačajnije su one bezbednosnog karaktera imajući u vidu da se jugozapadni i jugoistočni regioni Srbije, naročio pogranični, ubrzano prazne.
TRAŽE KVALITET ŽIVOTA
Predsednica Centra za potrošače Srbije, Vera Vida, napominje da nije slučajno što se godišnje po jedan manji grad preseli u Beograd.
- Kvalitet života u prestonici neuporedivo je bolji nego u malim mestima, jer pruža veće mogućnosti - smatra Vida. - Uslovi i način života su se promenili, savremen čovek se ne zadovoljava samo time da može da pojede i da preživi. Normalno je da ode u pozorište, bioskop, u neki tržni centar gde natenane može da pazari, sedne da predahne i popije kaficu, vidi se sa prijateljima. Toga u manjim mestima nema. Život je stao. Nekada razvijeni industrijski gradovi sada su "mrtvi". Takođe, prosečna primanja u Beogradu mnogo su veća nego u malim mestima. Sve to na izvestan način natera čoveka da napusti svoj rodni kraj i da krene u bolji život.
Izvor: Večernje Novosti
